Počevši od godine bebop, džez je prestao da služi popularnoj publici i umesto toga se okrenuo isključivo muzici i muzičarima koji su ga svirali. Od tada je džez simbolično vezan za pokret za građanska prava.
Muzika, koja se podjednako dopadala belcima i crncima, pružila je kulturu u kojoj su kolektiv i pojedinac bili neraskidivi. To je bio prostor u kome se o osobi procenjivalo samo po njenoj sposobnosti, a ne po rasi ili bilo kom drugom nebitnom faktoru. „Džez je,” piše Stenli Krauč, „predvidio pokret za građanska prava više od bilo koje druge umetnosti u Americi”.
Ne samo da je sama džez muzika bila analogija sa idealima pokreta za građanska prava, već džez muzičari sami preuzeli stvar. Koristeći svoju slavu i svoju muziku, muzičari su promovisali rasnu jednakost i socijalnu pravdu. Ispod je samo nekoliko slučajeva u kojima su džez muzičari govorili za građanska prava.
Louis Armstrong
Iako ih aktivisti i crni muzičari ponekad kritikuju zbog toga što su svirali u stereotipu „Ujka Tom” nastupajući uglavnom za belu publiku,
Moj jedini greh
U mojoj je koži
Шта сам урадио
Biti tako crno-plav?
Tekstovi, van konteksta emisije i otpevani od strane crnog izvođača u tom periodu, bili su rizičan i težak komentar.
Armstrong je postao kulturni ambasador za SAD tokom Hladnog rata, izvodeći džez širom sveta. Kao odgovor na rastuća previranja koja se kovitlaju oko desegregacije javnih škola, Armstrong je otvoreno kritikovao svoju zemlju. Posle Litl Rok krize 1957. godine, tokom koje je Nacionalna garda sprečila devet crnih učenika da uđu u srednju školu, Armstrong otkazao turneju u Sovjetskom Savezu i javno rekao, „način na koji se ophode prema mom narodu na jugu, vlada može da ide u pakao.”
Billie Holiday
Billie Holiday uključila je pesmu „Strange Fruit“ na svoju set listu 1939. Adaptirana iz pesme njujorškog profesora srednje škole, „Strange Fruit“ je inspirisana linčom dvojice crnaca, Tomasa Šipa i Abrama Smita 1930. godine. On suprotstavlja užasnu sliku crnih tela koja vise sa drveća sa opisom idiličnog Juga. Holidej je isporučivao pesmu iz noći u noć, često preplavljeni emocijama, zbog čega je postala himna ranih Грађанско право pokreta.
Tekst pesme „Strange Fruit“ uključuje:
Južno drveće rađa čudno voće,
Krv na listovima i krv u korenu,
Crna tela koja se ljuljaju na južnom povetarcu,
Čudno voće koje visi sa topola.
Pastoralna scena galantnog juga,
Izbuljene oči i iskrivljena usta,
Miris magnolije, sladak i svež,
Zatim iznenadan miris zapaljenog mesa.
Benny Goodman
Beni Gudman, istaknuti beli vođa benda i klarinetista, bio je prvi koji je angažovao crnog muzičara da bude deo svog ansambla. Godine 1935. učinio je pijanistu Tedija Vilsona članom svog trija. Godinu dana kasnije, dodao je vibrafonistu Lajonela Hemptona u postavu, u kojoj je bio i bubnjar Džin Krupa. Ovi koraci su pomogli da se pokrene rasna integracija u džezu, koja je ranije bila ne samo tabu, već je čak i nezakonita u nekim državama.
Gudman je iskoristio svoju slavu da širi zahvalnost za crnačku muziku. Tokom 1920-ih i 30-ih godina, mnogi orkestri koji su se plasirali kao džez bendovi sastojali su se samo od belih muzičara. Takvi orkestri su takođe svirali muški stil muzike koji je samo štedljivo crpeo iz muzike koju su svirali crni džez bendovi. Godine 1934, kada je Gudman započeo nedeljnu emisiju na radiju NBC pod nazivom „Let’s Dance“, kupio je aranžmane Flečera Hendersona, istaknutog crnačkog vođe benda. Njegovo uzbudljivo izvođenje Hendersonove muzike na radiju donelo je svest o džezu crnih muzičara širokoj i uglavnom beloj publici.
Duke Ellington
Duke EllingtonNjegova posvećenost pokretu za građanska prava bila je komplikovana. Mnogi su smatrali da bi crnac takvog poštovanja trebalo da bude otvoreniji, ali Elington je često birao da ćuti po tom pitanju. Čak je odbio da se pridruži Martina Lutera Kinga 1963. marš na Vašington, D.C.
Međutim, Elington se na suptilne načine bavio predrasudama. Njegovi ugovori su uvek predviđali da neće igrati pred odvojenom publikom. Kada je sredinom tridesetih godina prošlog veka sa svojim orkestrom bio na turneji po jugu, iznajmio je tri vagona u kojima je ceo bend putovao, jeo i spavao. Na ovaj način je izbegao razumevanje zakona Džima Kroua i zadao poštovanje prema svom bendu i muzici.
Sama Elingtonova muzika je podstakla crnački ponos. On je džez nazvao „afričko-američkom klasičnom muzikom“ i nastojao je da prenese crnačko iskustvo u Americi. Bio je lik Harlemske renesanse, umetničkog i intelektualnog pokreta koji slavi crnački identitet. Godine 1941. komponovao je partituru za mjuzikl „Jump for Joy“, koji je doveo u pitanje tradicionalno predstavljanje crnaca u industriji zabave. Takođe je komponovao „Black, Brown, and Beige“ 1943. da bi kroz muziku ispričao istoriju američkih crnaca.
Max Roach
Inovator bibop bubnjanja, Max Roach bio je i otvoreni aktivista. Šezdesetih godina prošlog veka snimio je We Insist! Freedom Now Suite (1960), sa njegovom suprugom u to vreme i koleginicom aktivistom Ebi Linkoln. Naslov rada predstavlja pojačani žar koji su 60-te unele pokretu za građanska prava dok su se rasli protesti, kontraprotesti i nasilje.
Roach je snimio još dva albuma sa fokusom na građanska prava: Speak Brother Speak (1962) i Podignite svaki glas i pevajte (1971). Nastavljajući da snima i nastupa u kasnijim decenijama, Roach je takođe posvetio svoje vreme predavanjima o socijalnoj pravdi.
Charles Mingus
Čarls Mingus je bio poznat po tome što je bio ljut i otvoren na svirci. Jedan izraz njegovog besa je svakako bio opravdan, a došao je kao odgovor na incident Little Rock Nine u Arkanzasu 1957. kada je guverner Orval Faubus iskoristio Nacionalnu gardu da spreči crne studente da uđu u novo desegregirano javno mesto škola.
Mingus je pokazao svoje ogorčenje tim događajem komponujući komad pod naslovom „Fables of Faubus“. Tekst pesme, koji on takođe napisane, nude neke od najočitijih i najoštrijih kritika stavova Džima Kroua u celom džezu aktivizam.
Tekst pesme „Fables of Faubus“:
O, Gospode, ne daj im da nas upucaju!
O, Gospode, ne daj da nas izbodu!
O, Gospode, ne daj im da nas katrane i peru!
O, Gospode, nema više kukastih krstova!
O, Gospode, nema više Ku Klux Klana!
Navedi mi nekoga ko je smešan, Danny.
Guverneru Faubus!
Zašto je tako bolestan i smešan?
Neće dozvoliti integrisane škole.
Onda je budala! Oh Boo!
Bu! Nacistički fašistički suprematisti
Bu! Ku Klux Klan (sa vašim Džim Krou planom)
„Fables of Faubus“ su se prvobitno pojavile na Mingus Ah Um (1959), iako Columbia Records smatrali da su stihovi toliko zapaljivi da su odbili da dozvole njihovo snimanje. 1960. godine, međutim, Mingus je snimio pesmu za Candid Records, tekst i ostalo, na Čarls Mingus predstavlja Čarlsa Mingusa.
Džon Koltrejn
Iako nije bio otvoreni aktivista, Džon Koltrejn je bio duboko duhovan čovek koji je verovao da je njegova muzika sredstvo za poruku više sile. Koltrejna je pokret za građanska prava privukao nakon 1963. godine, kada je Martin Luter King održao svoj govor „Imam san“ tokom 28. avgusta u Vašingtonu. To je takođe bila godina kada su beli rasisti postavili bombu u crkvu u Birmingemu u Alabami i ubili četiri mlade devojke tokom nedeljne službe.
Sledeće godine, Koltrejn je odsvirao osam dobrotvornih koncerata u znak podrške dr Kingu i pokretu za građanska prava. Napisao je nekoliko pesama posvećenih tom cilju, ali svoju pesmu „Alabama“, koja je objavljena Coltrane Live at Birdland (Impuls!, 1964), bio je posebno zadivljujući, i muzički i politički. Beleške i fraze Koltrejnovih redova zasnovane su na rečima koje je Martin Luter King izgovorio na komemoraciji devojkama koje su poginule u bombaškom napadu u Birmingemu. Baš kao što Kingov govor eskalira u intenzitetu dok on pomera svoj fokus sa ubijanja na širi pokret za građanska prava, Koltrejnov „Alabama“ odbacuje svoje žalosno i prigušeno raspoloženje zbog pucketavog naleta energije, odražavajući ojačanu odlučnost za pravdom.
