Orson WellesFilm iz 1941 Građanin Kejn, koji je Vels režirao, producirao i pisao zajedno sa njim Herman J. Mankiewicz, premijerno izveden u RKO Palas teatru u Njujorku 1. maja 1941. godine. Film se bavi usponom i padom novinskog magnata, Čarlsa Fostera Kejna (koji glumi Vels), i je labavo zasnovan na životu Vilijama Rendolfa Hersta (koji je odbio da reklamira film u svom novine). Američki filmski institut je 1998. i 2007. godine proglasio za najbolji film ikada snimljen.
Ključni zaključci: 'Građanin Kejn'
- Građanin Kejn priča se uglavnom u flešbeku, dok reporter traži značenje poslednje reči koju je izgovorio umirući medijski tajkun Čarls Foster Kejn.
- Reporter intervjuiše Kejnove saradnike, uključujući njegovog bivšeg najboljeg prijatelja i njegovu otuđenu ženu, koji dele njihove poglede na Kejnov život.
- Kejn je prikazan kao komplikovan čovek čije su ambicije i bogatstvo narušene njegovom arogancijom.
Priča o građaninu Kejnu
U visokoj vili na ogromnom imanju na Floridi, stariji novinski tajkun Čarls Foster Kejn (Orson Vels) umire nakon što je ispustio poslednju reč, „pupoljak ruže“, dok je ispuštao snežnu kuglu. Među nekoliko reportera koji žele da napišu priče o Kejnovom životu i smrti, reporteru Džeriju Tompsonu (Vilijam Aland) je dodeljeno da otkrije značenje Kejnove poslednje reči. Kako Tompson istražuje, vinjete iz Kejnovog života su prikazane u flešbekovima.
Tompson počinje istragom o raznim Kejnovim bliskim vezama, iako ga prvo odbija Kejnova druga supruga, Suzan Aleksander Kejn (Doroti Komingor), koja je bila otuđena od svog muža.
Tompson zatim čita dnevnik preminulog Voltera Parksa Tačera, istaknutog bankara koji je preuzeo starateljstvo nad Kejnom kada je imao 8 godina. Zlato je otkriveno na imanju u vlasništvu Kejnove majke (Agnes Murhead), a Tačer je dodeljena da bude detetovo čuvar jer se verovalo da može pravilno da upravlja bogatstvom i da obezbedi da mladi Kejn dobije vrhunsku образовање. Kejn se sanka po snegu kada mu kažu za ovaj aranžman i ljutito reaguje na odvajanje od majke.
Nakon što je „izbačen“ sa brojnih koledža, Kejn, u svojim srednjim dvadesetim i zadužen za svoje sada značajne finansije, odlučuje da svoju energiju usmeri na male novine, New York Inquirer, koji je postao deo njegovog fonda nakon što je Kejn primetio u pismu Tačer: „Mislim da bi bilo zabavno voditi novine“. Tompson saznaje da se odnos Kejna i Tačer znatno pogoršao kada je Kejn objavio članke koji su napadali Tačerovu i njegove poslovne interese.
Tompson nastavlja da intervjuiše Kejnovog poslovnog menadžera, gospodina Bernštajna (Everet Sloun), koji je veoma hvalio Kejnovo upravljanje Inquirer. Ubrzo nakon što je preuzeo novine, sam Kejn piše Inquirer"Deklaracija principa", u kojoj se navodi da će novine biti medij bez posebnih interesa i da će se zalagati za javno dobro. The Inquirer ubrzo postaje najtiražniji list u Njujorku i dovodi do toga da Kejn osniva nacionalni sindikat. Bernštajn je jasan u svom divljenju svom bivšem šefu, čak i dok se Kejnove novine fokusiraju na senzacionalno žuto novinarstvo koje znatno povećava tiraž i gura Sjedinjene Države u sukob sa Španijom u Špansko-američki rat. Tompson takođe detaljno opisuje Kejnovu romansu i brak sa Emili Norton (Rut Vorik), nećakom predsednika Sjedinjenih Država, što bogatog Kejna dovodi u poziciju još veće moći i престиж.
Sledeća tema koju Tompson intervjuiše je Džededija Liland (Džozef Koton), bivši glavni reporter Inquirer i Kaneov nekadašnji blizak prijatelj. Leland otkriva da je Kejnov uspeh počeo da propada kako se odvajao od Emili i započeo aferu sa pevačicom Suzan (Doroti Komingor). Dok se Kejn kandiduje za guvernera Njujorka, njegov politički rival razotkriva aferu i Kejnov brak i političku karijeru oba kraja (dnevni film ranije u filmu otkrio je da su Emili i njen mladi sin sa Kejnom poginuli u saobraćajnoj nesreći dve godine касније).
Nakon što se oženio Suzan, Kejn je gura da postane operska pevačica — iako je njen glas užasno neadekvatan — i čak gradi opštinsku operu u Čikagu u kojoj će nastupati. Lilandovo i Kejnovo već narušeno prijateljstvo se završava kada Kejn otkrije da Leland piše negativnu recenziju Suzaninog nastupa. Iako Kejn otpušta Lilanda, on sam završava negativnu recenziju i objavljuje je u svojim novinama. Posle toga, Kejn šalje Lilandu otpremninu od 25.000 dolara. Leland vraća ček poštom u komadima zajedno sa kopijom Inquirer's „Deklaracija o principima“ da bi se pokazalo koliko je Kejn daleko udaljio od tih ideala.
Nakon što se Tompson sastaje sa Lilandom, Suzan konačno pristaje da razgovara sa njim o Kejnu. Od Suzan i kasnijeg intervjua sa Kejnovim batlerom, Rejmondom (Pol Stjuart), Tompson saznaje da su Kejnove poslednje godine bile nesrećne, jer je par živeo u samoći na Kejnovom imanju, Kzanadu. Kada se Suzan razvela od njega, Kejn je ostao jadan i sam nakon što je takođe izgubio veliki deo svog bogatstva zbog Velike depresije.
Nakon što je završio svoje intervjue, Tompson priznaje neuspeh u određivanju značenja „Rosebud“, govoreći drugim novinarima: „Možda je Rosebud nešto što [Kane] nije mogao da dobije, ili nešto što je izgubio. U svakom slučaju, to ništa ne bi objasnilo... Mislim da nijedna reč ne može da objasni život čoveka."
U poslednjim trenucima filma, predmeti iz Kejnove ogromne zbirke arhiva se organizuju ili uništavaju. Jedan od predmeta koji se baca u peći su stare drvene sanke sa kojima se mladi Kejn igrao kada ga je majka upoznala sa Tačer. Na sankama je ispisano ime marke "Rosebud".
