Sveta muzika je prevaziđena svetovnom muzikom do 14. veka. Ova vrsta muzike razlikovala se od sakralne muzike jer se bavila temama koje nisu bile duhovne, odnosno nereligiozne. Kompozitori su tokom ovog perioda eksperimentisali sa slobodnijim formama. Sekularna muzika je cvetala sve do 15. veka, a potom horska muzika pojavio se.
Sacred Music
Током Средњи век, Crkva je bila glavni vlasnik i producent muzike. Barem muziku koja je zabeležena i sačuvana kao rukopisi pisali su crkveni klirici. Crkva je promovisala svetu muziku kao što su obična pesma, gregorijansko pojanje i liturgijske pesme.
Instrumenti srednjeg veka
Pošto je muzika bila viđena kao Božji dar, stvaranje muzike je bio način da se nebesa hvale za taj dar. Ako pogledate slike tokom ovog perioda, primetićete da se često anđeli prikazuju kako sviraju različite vrste instrumenata. Neki od instrumenata koji se koriste su lauta, šam, truba, и harfa.
Svetovna muzika u srednjem veku
Dok je Crkva pokušavala da potisne bilo koji oblik ne-svete muzike, sekularna muzika je još uvek postojala tokom srednjeg veka. Trubaduri, ili putujući muzičari, širili su muziku među ljudima od 11. veka. Njihova muzika se obično sastojala od živahnih monofonih melodija, a tekstovi su uglavnom bili o ljubavi, radosti i bolu.
Važni kompozitori
Tokom uspona svetovne muzike u 14. veku, jedan od najznačajnijih kompozitora tog vremena bio je Gijom de Mošo. Mošo je pisao i svetu i svetovnu muziku, a poznat je po komponovanju polifonija.
Drugi značajan kompozitor bio je Frančesko Landini, slepi italijanski kompozitor. Landini je pisao madrigale, što je vrsta vokalne muzike zasnovana na sekularnim pesmama koje su umlazbljene i koje su imale jednostavnije melodije.
Džon Danstejbl je bio važan kompozitor iz Engleske koji je koristio 3. i 6 intervalima nego ranije korišćeni 4. i 5. interval. Danstable je uticao na mnoge kompozitore svog vremena uključujući Žila Binšoa i Gijoma Difeja.
Binšoa i Dufe su bili poznati burgundski kompozitori. Njihovi radovi odražavali su rani tonalitet. Tonalitet je princip u muzičkoj kompoziciji gde se na kraju dela oseća dovršenost vraćanjem na toniku. Tonik je glavna visina kompozicije.
