“Naš najdublji strah nije da smo neadekvatni. Наш најдубљи страх је да смо моћни преко сваке мере. Највише нас плаши наше светло, а не наша тама. Pitamo se ko sam ja da budem briljantan, prekrasan, talentovan, fantastičan? У ствари, ко си ти не бити?Марианне Виллиамсон.
Verujem da je ovo savršeno tačno i morao sam to da naučim na teži način. Više se ne plašim da ću biti najbolji što mogu biti.
Što se mene tiče, svi bismo trebali упознајте ко смо и ПОСТОЈИМО!
Nikad nisam baš siguran šta da napišem u ovim stvarima; па ако се задржите, приметићете да се с времена на време мења.
Млад сам...али сам имао искуства која ми гарантују довољно животног знања да то квалификујем као мудрост...па на неком нивоу.
Ја чврсто верујем у загрљаје...и захтевам мажење од људи које волим.
Lако је безброј онога што је поштено, неправедно, погрешно, исправно, добро и лоше, тренуци који су лоши, срање и друга времена која одузимају дах. Одабрао сам да учим да растем и да идем даље...јер никад не бих преболео неке ствари...моја банка меморије то не дозвољава.
Волим речи и изражавам се на онолико средстава колико закон дозвољава, али мој омиљени начин је писање. Reči su me progutale. Постало је толико лоше да имам пар свеска са собом, где год да одем и шкрабам искачуће прозоре у глави.
Ovo je moj centar. Ово је моје. Ovo je moj udoban mali kutak. Ово је моја земља за размишљање (слатко зар не?!). Ovo je moj lični, javni prostor.
Ово је СВЕТ по мени, ја, ја и мој алтер-его.
