Kada počnete da slikate i pažljivo posmatrate boje, ubrzo ćete shvatiti da jednostavno posezanje za tubom crne boje kad god treba da stavite senku ne funkcioniše. Rezultat nije dovoljno suptilan da uhvati realističnu senku. Citiran je impresionista Renoar „Nijedna senka nije crna. Uvek ima boju. Priroda poznaje samo boje… bela i crna nisu boje.” Dakle, ako je crna trebalo da bude proterana iz njihovih paleta, šta su impresionisti koristili za senke?
Prave boje senki
Radeći na osnovu tada relativno nove teorije komplementarnih boja, logična boja za upotrebu bila je ljubičasta, koja je komplementarna žutoj, boji sunčeve svetlosti. Mone je rekao: „Boja duguje svoju osvetljenost sili kontrasta, a ne svojim inherentnim kvalitetima… primarne boje izgledaju najsjajnije kada se dovedu u kontrast sa svojim komplementarnim.“ Impresionisti su stvarali ljubičastu tako što su kobalt plavu ili ultramarin zastakljivali crvenom, ili koristeći nove ljubičaste pigmente kobalta i mangana koji su postali dostupni umetnicima.
Mone je naslikao svoje raspoložene enterijere stanice Sen Lazar, gde su parni vozovi i stakleni krov stvarali dramatične svetline i senke, bez zemljanih pigmenata. On je stvorio svoj zapanjujuće bogat niz braon i sivih boja kombinovanjem novih sintetičkih boja uljanih boja (boje koje danas uzimamo za odobreno) kao što su kobalt plava, cerulean plava, sintetički ultramarin, smaragdno zelena, viridijska, hrom žuta, crvena i grimizna jezero. Takođe je koristio dodire olovne bele i malo crne boje slonovače. Nijedna senka se nije smatrala bez boje, a najdublje senke su obojene zelenom i ljubičastom.
Ogden Rud, autor knjige o teoriji boja koja je u velikoj meri uticala na impresioniste, smatra se da je mrzeo njihove slike, rekavši „Ako je to sve što sam uradio za umetnost, voleo bih da nikada nisam napisao tu knjigu!“ Pa, sigurno mi je drago što jeste.
Pokušavajući da posmatramo boju
Monet ovako je opisao svoje pokušaje da posmatra i uhvati boje u prirodi: „Ja jurim za najmanjim djelićem boje. Sama sam kriva, želim da shvatim nematerijalno. Užasno je kako svetlost nestaje, uzimajući boju sa sobom. Boja, bilo koja boja, traje sekundu, ponekad tri ili četiri minuta. Šta da se radi, šta da se slika za tri-četiri minuta. Nestali su, morate stati. Ah, kako patim, kako me slikanje pati! To me muči.”
Mone je takođe rekao: „Na snazi posmatranja i razmišljanja čovek pronalazi put. Zato moramo neprestano kopati i kopati.” „Kada izađete da slikate, pokušajte da zaboravite koje predmete imate pred sobom, drvo, kuću, polje ili bilo šta drugo. Zamislite samo da je ovde mali kvadrat plave boje, ovde duguljasti ružičasti, ovde žuta pruga i obojite ga baš onako kako vam izgleda, tačna boja i oblik dok vam ne daju sopstveni naivan utisak o sceni pre ти." Zar on to ne čini lakim?!
