Ono što mnogi članovi javnosti (i neki članovi planerske profesije) ne razumeju je da se javni prevoz sastoji od dve različite kategorije finansiranja: kapitalnog i operativnog.
Kapitalno finansiranje
Kapitalno finansiranje je novac namenjen za izgradnju stvari. Kapitalna sredstva za tranzit najčešće se koriste za kupovinu novih autobusa, ali se mogu koristiti i za izgradnju novih garaža, linija metroa i autobuskih skloništa. Političari vole kapitalno finansiranje jer im omogućava da se fotografišu ispred bilo koje sjajne nove zgrade ili železničke pruge za koju su obezbedili sredstva. Obamin stimulativni plan se sastojao od kapitalnog finansiranja tranzita: mnogi primaoci su koristili podsticajna sredstva za kupovinu novih autobusa ili nadogradnju svojih objekata. Long Beach Transit u Kaliforniji, na primer, koristio je sredstva iz plana za renoviranje svog dvadesetogodišnjeg tranzitnog centra u centru grada.
Operativno finansiranje
Operativno finansiranje je novac koji se koristi za stvarno pokretanje autobuskih i železničkih linija koje ste kupili kapitalnim finansiranjem. Ogromna većina operativnog finansiranja javnog prevoza ide na isplatu plata i beneficija zaposlenih (čak 70% ukupnog budžeta). Ostala operativna sredstva idu za plaćanje stvari kao što su gorivo, osiguranje, održavanje i komunalije.
Zašto ne možete mešati to dvoje
Većina različitih državnih subvencija za tranzit jasno je naznačena da se koriste u kapitalne ili operativne svrhe. Na primer, sav savezni novac namenjen za javni prevoz, sa izuzetkom zaista malih tranzitnih sistema, treba da se koristi samo za kapitalne programe. Mnoga sredstva državnih i lokalnih vlasti su takođe ograničena na jedno ili drugo. Do relativno nedavno MARTA u Atlanti, GA je po zakonu bila obavezna da 50% prihoda koje je primila od poreza na promet potroši na kapitalno finansiranje i 50% operativnog finansiranja. Ovakvo proizvoljno ograničenje je siguran način da se imaju sjajni autobusi i autobuska stajališta koja zbog nedostatka sredstava zapravo ne mogu nigde da odu. Naravno, prihodi prikupljeni od strane samog sistema, kao što su cene karata, mogu se koristiti za kapitalne ili operativne potrebe. Pošto je generalno lakše doći do kapitalnog finansiranja, većina prihoda od karata se troši na operacije. Pokušaj da se novac namenjen kapitalnim programima potroši na poslovanje i obrnuto je siguran način da se nađu u sukobu sa revizorima.
Prevalencija kapitala nad operativnim finansiranjem
„Relativna“ lakoća pribavljanja kapitala za razliku od operativnog finansiranja (u proteklih nekoliko godina nije tranzitnim sistemima je bilo lako da dobiju BILO KOJU vrstu finansiranja zbog recesije) može se pripisati trima glavnim uzroci:
- Političar Photo Ops: Kao što je gore pomenuto, političari vole da grade stvari jer im to daje priliku da dobiju povoljnu štampu prilikom presecanja vrpce. Obezbeđivanje finansijskih sredstava za održavanje tranzitnog sistema u funkciji bez smanjenja nije lako pogodno za sličnu vrstu situacije.
- Briga o inflaciji plata: Kao što je već pomenuto, čak 70% operativnih sredstava se troši na plate i beneficije zaposlenih. Ako se operativno finansiranje poveća, onda bi zabrinutost bila da će povećanje biti potrošeno na povećanje plata umesto na pružanje više usluga. A pošto je većina tranzitnih sistema u velikoj meri sindikalizovana, povećanja plata mogu da prikače na političara oznaku „u krevetu sa sindikatima“.
- Istorija federalne tranzitne potrošnje: Savezna vlada je tek relativno nedavno potrošila novac na javni prevoz. Većina federalnih tranzitnih troškova dolazi iz Fonda poverenja za autoputeve, koji je bio odgovoran za finansiranje međudržavnog sistema autoputeva. Pošto je Poverenički fond za autoputeve imao istoriju obezbeđivanja kapitalnih sredstava za autoputeve, bilo je prirodno da će obezbediti kapitalna sredstva za tranzit. Pored toga, tranzitnim agencijama je bila potrebna pomoć u kapitalnom finansiranju pre nego što im je bila potrebna pomoć u operativnom finansiranju. Državna pomoć oko zamene kapitala i izgradnje prethodila je Drugom svetskom ratu, dok su mnoge tranzitne agencije bile samodovoljne na operativnoj strani do 1970-ih.
